Pi­še: BRA­NI­SLAV OTA­ŠE­VIĆ

U do­ba Ne­ma­nji­ća za­po­če­la je ve­li­ka gra­di­telj­ska ak­tiv­nost. Sta­ru srp­sku umjet­nost mo­že­mo pra­ti­ti pre­ko gra­đe­vi­na i za­du­žbi­na još iz Rib­ni­ce, oda­kle je Ne­ma­nja do­šao, pa pre­ko Ra­sa i Pe­tro­ve cr­kve kod No­vog Pa­za­ra, hra­mo­va u To­pli­ci (Sve­ti Ni­ko­la i Sve­ta Bo­go­ro­di­ca), Đur­đe­vih stu­po­va kod Be­ra­na, Stu­de­ni­ce i Hi­lan­da­ra, pa do za­du­žbi­ne kne­za Mi­ro­sla­va – cr­kve Sve­tog Pe­tra u Bi­je­lom Po­lju i Da­vi­do­vi­ce kod Pri­je­po­lja. Tra­ga­nje za tim srp­skim sta­ri­na­ma i dra­gu­lji­ma ot­po­če­la je dav­no, a tra­je i da­nas. Hum­skom ze­mljom, kao što je po­zna­to, go­spo­da­rio je Ne­ma­njin brat, knez Mi­ro­slav. Na cr­kvi Sve­tog Pe­tra u Bi­je­lom Po­lju sto­ji i da­nas nat­pis: „U ime ot­ca i Si­na i Sve­to­ga du­ha, ja sin Za­vi­din, a ime­nom rab bož­ji Ste­fan Mi­ro­slav, knez hlmski, sa­zi­dah crkv’ sve­ta­go apo­sto­la Pe­tra, Oh.“ Cr­kva je sa­zi­da­na 1196. go­di­ne, a sa­zi­dao ju je knez Mi­ro­slav za ži­vo­ta. Mi­ro­slav je is­pi­sao i po­ve­lju o ba­štin­skim pri­lo­zi­ma ovoj cr­kvi na Li­mu, ali nje­go­va po­ve­lja ni­je sa­ču­va­na. Uni­šte­na je pri­li­kom upa­da Bu­ga­ra u ovaj kraj 1253. ili 1254. go­di­ne. Za po­tre­be cr­kve Sve­tog apo­sto­la Pe­tra knez Mi­ro­slav je dao da se is­pi­še je­van­đe­lje ko­je je struč­noj jav­no­sti i či­ta­lač­koj pu­bli­ci po­zna­to kao Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje. Hum­ska dr­ža­va, ko­jom je upra­vljao knez Mi­ro­slav, brat Ne­ma­njin, pro­sti­ra­la se od Ta­re do Li­ma, na is­to­ku, do Ma­kar­ske i Du­brov­ni­ka, na za­pa­du. Iako po­da­ci o po­pi­su i ve­li­či­ni Mi­ro­sla­vlje­vih po­sje­da ni­je­su di­rekt­no sa­ču­va­ni, ka­sni­jim iz­da­njem Ston­ske i Lim­ske (Uro­še­ve) po­ve­lje uglav­nom su re­kon­stru­i­sa­ni ba­štin­ski po­sje­di kne­za Mi­ro­sla­va na Li­mu, od­no­sno oko cr­kve Sve­tog apo­sto­la Pe­tra.
O cr­kvi Sve­tog apo­sto­la Pe­tra na Li­mu, u da­na­šnjem Bi­je­lom Po­lju, pi­sa­li su mno­gi, od Vla­di­mi­ra Pet­ko­vi­ća i Ila­ri­o­na Ru­var­ca, Đur­đa Bo­ško­vi­ća i Ra­do­sla­va Gru­ji­ća, Alek­san­dra De­ro­ka i Vo­ji­sla­va J. Đu­ri­ća, pa do naj­mla­đih da­na­šnjih is­tra­ži­va­ča. Vri­jed­ni bi­bli­o­gra­fi po­put dr Jo­va Me­do­je­vi­ća, evi­den­ti­ra­li su pre­ko tri­de­set vri­jed­nih pu­bli­ka­ci­ja o ovoj sve­ti­nji. Naj­vi­še je ču­ve­na po to­me što je u njoj pi­sa­no Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje. U sta­rim lje­to­pi­si­ma go­vo­ri se da je ova cr­kva gra­đe­na u zna­ku „dva sti­la“, od­no­sno da je ima­la dvi­je ku­le, što su po­tvr­di­la i is­tra­ži­va­nja. Jed­na od tih ku­la je i do da­nas sa­ču­va­na, a ot­kri­ve­ni su i do da­nas sa­ču­va­ni i te­me­lji dru­ge, ju­žne ku­le. Ku­le ni­je­su isto­vre­me­no gra­đe­ne sa cr­kvom. O to­me go­vo­ri či­nje­ni­ca da ni te­me­lji ni nji­ho­vi zi­do­vi, ne či­ne je­din­stve­ni ar­hi­tek­ton­ski sklop sa pr­vo­bit­nom gra­đe­vi­nom hum­skog kne­za Mi­ro­sla­va. Oči­gled­no je da je ka­sni­jom do­grad­njom cr­kva po­ve­ća­na po uzo­ru na Ra­šku ar­hi­tek­tu­ru u 13. vi­je­ku. Do­zi­da­ni su pri­pra­ta i dva zvo­ni­ka. Go­di­ne 1253. ili 1254. stra­da­la je pri­li­kom var­var­skog na­pa­da Bu­ga­ra. Oni su iz nje od­ni­je­li ili uni­šti­li Mi­ro­sla­vlje­vu do­na­tor­sku po­ve­lju, ko­jom kti­tor da­ru­je cr­kvu sve­tom apo­sto­lu Pe­tru.
Cr­kva Sve­tog Apo­sto­la Pe­tra jed­no vri­je­me po­sli­je osva­ja­nja Sto­na, bi­la je sje­di­šte hum­ske epi­sko­pi­je, a 1330. go­di­ne po­mi­nje se kao ka­te­dral­na cr­kva Da­ni­la II, hum­skog epi­sko­pa ko­ji je ov­dje ka­ko se pret­po­sta­vlja do­šao 1316. ili 1317. go­di­ne. U pr­voj po­lo­vi­ni 15. vi­je­ka (1442) bi­la je sje­di­šte lim­ske mi­tro­po­li­je, ko­jom je ta­da upra­vljao mi­tro­po­lit Fi­lo­tej. Po­sli­je se u tur­skim po­pi­si­ma ja­vlja kao ma­na­stir Pe­tro­va cr­kva. U po­pi­su iz 1497. go­di­ne uz ma­na­stir su upi­sa­ne sa­mo dvi­je ku­će, a 1582. go­di­ne po­mi­nju se i ma­na­stir­ska ima­nja ko­ja su ob­ra­đi­va­la svje­tov­na li­ca. Jed­na ba­šti­na se na­vo­di kao vla­sni­štvo ne­kog Jo­va­na, po­po­vog si­na.
Cr­kva je, po mi­šlje­nju ne­kih is­tra­ži­va­ča, zi­da­na na sta­rim i raz­ru­še­nim te­me­lji­ma ne­ke ra­ni­je cr­kve. To­kom vre­me­na je pre­pra­vlja­na i do­zi­đi­va­na. U svom pr­vo­bit­nom ob­li­ku bi­la je ma­lih raz­mje­ra i neo­bič­nog iz­gle­da – bi­la je to, pi­še Ve­li­ša Kr­sma­no­vić pra­vo­u­ga­o­na uga­o­na gra­đe­vi­na. Na nje­noj za­pad­noj fa­sa­di na­la­zio se re­pren­zen­ta­tiv­ni por­tal sa nat­pi­som na sta­ro­slo­ven­skom je­zi­ku. Taj nat­pis go­vo­ri ko je kti­tor cr­kve. On je i do da­na da­na­šnjeg sa­ču­van iako je por­tal u vri­je­me tur­skih osva­ja­nja de­mon­ti­ran i ugra­đi­van u dru­ge svr­he, pri­li­kom do­zi­đi­va­nja sje­ver­ne fa­sa­de. Isto­ri­ča­ri umjet­no­sti ne pre­po­zna­ju u cr­kvi di­rekt­ne uz­o­re po ko­ji­ma je gra­đe­na. Ne­ki tvr­de da po­je­di­na ar­hi­tek­ton­ska rje­še­nja pod­sje­ća­ju na stil grad­nje u ju­žnom pri­mor­ju (11. i 12. vi­jek). Ne­ke slič­no­sti su na­đe­ne i sa ne­kim dru­gim cr­kva­ma, na pod­ruč­ju Ra­ške s kra­ja 12. vi­je­ka. Cr­kva je ži­vo­pi­sa­na u tri fa­ze. Naj­mla­đa je iz vre­me­na kra­lja Mi­lu­ti­na, ka­da je na­sli­kan dvo­gla­vi orao na bi­je­loj po­za­di­ni. Ži­vo­pi­sci su bi­li oču­va­ni sve do do­la­ska Tu­ra­ka, a on­da su pre­kre­če­ni. Cr­kva je ne­ka­da ima­la i ka­me­ni iko­no­stas, što je is­tra­ži­va­nji­ma, a na osno­vu sa­ču­va­nih frag­me­na­ta utvr­dio Ra­di­vo­je Lju­bin­ko­vić. Na­đe­ni frag­men­ti su iz 12. vi­je­ka. Na osno­vu pa­ra­pet­nih plo­ča re­kon­stru­i­san je do­nji dio iko­no­sta­sa. Sva­ka plo­ča je ima­la ob­lik kva­dra­ta de­blji­ne 13,5 san­ti­me­ta­ra, a du­ži­ne stra­ne su ima­le po 95 san­ti­me­ta­ra. Od gor­njeg di­je­la iko­no­sta­sa sa­ču­van je ma­nji broj frag­me­na­ta ko­ji dje­li­mič­no da­ju po­dat­ke o nje­go­vom iz­gle­du, po­vr­ši­ni, de­ko­ru. On se sa­sto­jao uglav­nom iz tro­u­glo­va i „ku­ka“. Iko­no­stas je ra­đen po uzo­ru na pri­mor­ska rje­še­nja što upu­ću­je na za­klju­čak da je mo­žda taj iko­no­stas pri­pa­dao sta­ri­joj gra­đe­vi­ni. Svi ka­sni­ji ra­do­vi su bli­ži ra­ško-mo­rav­skom sti­lu. To po­ka­zu­je na­ro­či­to ži­vo­pis ko­ji je iako ošte­ćen ve­o­ma pre­po­zna­tljiv i stil­ski ja­san. Ne­ma di­le­me da pri­pa­da pr­vim go­di­na­ma 14. vi­je­ka. Ri­ječ je o kom­po­zi­ci­ja­ma sa na­gla­še­nim na­ra­tiv­nim ka­rak­te­rom, fi­gu­re su pre­fi­nje­ne, do­sto­jan­stve­ne, ele­gant­ne i od­mje­re­ne. Ve­o­ma pod­sje­ća­ju na one u Kra­lje­voj cr­kvi u Stu­de­ni­ci, pa se sti­če uti­sak da je isti sli­kar, ili njih vi­še, ra­dio u obje cr­kve, pa i u ovoj na Li­mu i onoj u Stu­de­ni­ci.
Na za­pad­nom zi­du Glav­nog bro­da cr­kve Sve­tog Pe­tra u Bi­je­lom Po­lju sa­ču­va­na je fre­ska sa pri­ka­zom gr­ba kne­za Mi­ro­sla­va. Grb je di­men­zi­ja 48 h 60 cm. Nje­go­vu her­da­lič­ku cje­li­nu či­ne bi­je­li štit, no­si­lac gr­ba i lik dvo­gla­vog or­la. Gla­ve or­la su pri­ka­za­ne u zbli­ku cvi­je­ta. Da je u pi­ta­nju grb kne­za Mi­ro­sla­va po­tvr­đu­je i jed­na dru­ga kom­po­zi­ci­ja. Ri­ječ je o kom­po­zi­ci­ji na ko­joj knez Mi­ro­slav, kti­tor, pre­da­je sve­tom apo­sto­lu Pe­tru ma­ke­tu cr­kve.Na­sta­vi­će se